Luna

- Gde si maama? - uzvikivala je sve glasnije, prolazeći kroz gustu šumu uskim puteljkom.

Osvrćući se neprestano, shvatila je da se izgubila. Put je i dalje vodio napred. Kako je ulazila dublje, napredovala sve bržim korakom, shvatila je da joj postaje sve toplije. Šuma je odisala mirisom koji omamljuje. Lišće drveća i raznog rastinja milovalo joj je kožu.

- Kakva lepota, pa zar ovo postoji? A ja sama u sred nje - pomisli u sebi.

Povukla ju je biserna svetlost koja se povremeno pomaljala kroz guste krošnje, slabo osvetljujući put. Želela je da joj priđe bliže, vidi jasnije. Neprestano joj je izmicala.

- Gde li se krije, da nije vila neka?

Šuma joj tajnu nije odavala. Samo ju je nešno gurala napred.

Najednom, devojčica platinaste kose ustuknu. Zaprepasti se. Pred njom je stajao proplanak.

Ona potrča i pade. Nije primetila kamen.

Suze se skupiše u očima. Stegnu joj se srce jer joj čistina najednom iščeze i ona ostade među rastinjem.

Photo by Thais Morais on Unsplash

Začu se neki zvuk. Ustade hitro i uputi se ka njemu. Bio je mali, jedva primetan.

Plitak kao bara. Izvor.

Oprala je hitro svoje rane na nožicama. Sagla se da ispije gutljaj. Voda je bila kristalno čista, ogledala se u njoj.

Prikaz koji se ukaza nije odmah prepoznala.

Smešio se lik njene majke. Nežne, loknave, svetlokose žene sa zelenim očima.

- Mama! - uzviknu u neverici.

- Mama, mama!

I pobeže. Sakri se iza drveta.

Stajala je tako nekoliko trenutaka

očekujući ćudo.

Kad se ne pojavi ništa, odluči da priđe opet.

Isti lik se prikaza i šapnu joj :

- To si ti dušo moja. Majka.

Nečujno i meko, Luna ju je obasjala.

#story #imagination #luna #dream #mama