Ego igra igru

Ego je odbrambeni mehanizam. On napada i brani, svoju teritoriju. Ego ratuje. Sve je dobro dok sujeta ženska ne zavlada. Ona uništava. Neslućenih je razmera njena samovolja. Razorna.

-Slomi ego Mišel, priznaj mu vrlinu. Momak te uči da postaviš granice. Ostaćeš dominantna. Samo ćete se voleti jače. I više - reče joj Eni.

A granice kad postaviš prema njemu, prema svima i svemu, e tad si na vrhu svoje planine. Ništa te više poremetiti ne može. To su granice bezgranične ljubavi prema božanskoj sili, zatim prema sebi, a onda i prema celom svetu.

Bog nas uči da vladamo sobom na način kojim on vlada nama. Nesebična je njegova milost. Prašta i kad grešimo. Kad sasvim u grehu ogreznemo. A kada volimo, volimo svom dušom svojom, koja njemu pripada. Svedržitelju, tvorcu neba i zemlje. Vladaru senki i tajni. Svevišnjem. Tvorcu svega vidljivog i nevidljivog.

Njegova je jedina pravda, neizbežna i dalekosežna. Ljubavlju nas hrani. Mudrošću nadahnjuje. Lepotom osvaja. Praštanjem miluje.

Gde on boravi svetlost obasjava.

Kako on govori tako i jeste.

Dokle god on vidi, sve se od dobrote plavi i od milja zlati.

Neizdrž je ljudska ludost. Misleći da sad je zgoditak pravi ako u prvi mah osvoji se želja (il žena) - gubimo. Ne osećamo drugog pored sebe. Ne čujemo taj krik vapajućeg koji samo ljubav i pažnju ište. Dodirujemo očaj i bedu ljudskog stradanja. Nemirnog bića u nama koje želi još. I još. I još…Nesagledavši sve ono što već ima, u sebi i oko sebe, čovek rđav postaje. Zato je “manje više” i stoga je skromnost najveća vrlina.

Umereno uzimaj lepotu, ljubav, dobrotu i pamet svoju. Da ti se srce ne uzoholi i da ne pomisliš da svet od tebe počinje.

-Sve su zvezde već u meni. Ona u bulevaru slavnih, najmanje je slavna. Priznanje je ljudskog roda, no nije i božanskog kroja - Eni se javi.

-Sve su zvezde već u tebi - potvrđuje El.

-Sve zvezde da mi skineš i zapitaš se: “Dušo, ima li još koja da je u visine vinem?” - osmehnu mu se.

Jer, Ona, jedina prava, celovita, s Bogom sjedinjena, samo SVE i zaslužuje.

I dobija. Jer već ima. U sebi je pomirila i mesec i sunce. I nebo puno zvezda. I mrak ljudske boli. I patnje i strepnje.

Nek je mirno srce tvoje. U spokoju nek se kupa. Danom zlatnim nek se kiti. Val je morski njen zaštitnik. Had je dalek, a još dalji strašni, preki Sud.

Ko usud da je prokletima stvorio neke. No nije. To je um skovao plan. Plan samouništenja.

Osvrni se. Gde beše Božija promisao kad u sudbinu kletu il berićetnu ti verovaše?

Promisao je kao premisa. Pretpostavka koja mora da se dokaže da bi aksiom postao teorema. Tako valjda beše u matematici.

Ipak, iskra je božanska najjača. Dovoljno je samo da se zacakli. Ko mlada rosa il staro inje, što se na rastinju uhvati. U odsjaju sunca zatreperi. Blago. Osvoji te za tren.

Nema tuge gde duša je mirna.

Sreće ima tamo gde je svesnost.

Svesni moraju neosvešćene povesti. Put prosvećenja. Tragom božanske dobrobiti. Ako li se svesno samo svesnom raduje, napretka za ove “uspavane” nema. A nije li sve božansko u nama vredno da krene put osvešćivanja? Kako ih onda može ostaviti Bog a time i oni, koji su već tamo.. Bliže njemu.. Tamo gde sup beloglavi pesmu letom oslikava. Tamo gde cveta jorgovan sneni. Tamo gde cela vasiona pleše.

U ritmu nebeske dražesti i datog života zemaljskog, sve igra, sve vrvi od žamora zvonkog dečijeg glasa u nama.

Predosećaj i predobećanje. Predikcija i pretvaranje - lošeg u dobro. Da nas preobrati i nasmeje. Najmilijem vrati.

Blaga vest je stigla na počinak tebi.

Ljubav da razgori. Sreću da obznani. Ne boj se. Ne krij se. Uspravi se. Istakni ono što jesi. Duša si.

I zato, ostani. Nastavi. Njemu da služiš, pre svega i svih. Zasluge mu vratiš. Jer “niko te nikad neće volet” ko On. Otac naš nebeski.