Glava

Dok Sergej zapišava Štulićev zahod u Nizozemskoj, Lauš se drži za glavu. :)

Pročitah "Stovarište" u dahu. U dva dana i pola sata trećeg. Pomislih, kako se to zgodi da pored najdražeg prvo uzeh tvoj memoarski roman?

E sad mogu da izdahnem, konačno, s neotpakovanim "Padre, idiote!" na grudima. Ostaje Lauš u srcu, zauvek. Možda bi tako bilo i najbolje. Međutim, slučaj je hteo nešto drugačiji sled.

Da se prvo napahnem Sergejevih dogodovština - od Pariza, preko Holandije (Amsterdama i okoline), i Njujorka, do Kalifornije i Los Anđelesa. Susret sa Štulićem, telefonski razgovori, snimanja Munje i predstava - bejahu moćni... ali ni blizu kao život i doživljaji u najdražem, mom, Njujorku. Gradu čudnih ili srećnih duša. Melanholijom prožetim. Stvaralačkom, nadahnjujućem, staništu umetnika svih vrsta, rasa, narodnosti, vera. Koje okupira samo jedno - remek delo života.

Džim Džarmuš, Stevie Wonder, Sean Penn. Kakav trio. Sergej je imao tu čast.

A njihova beše još veća :)

Živeli ste obojica tamo. Živite obojica ovde, u Begradu. Živećete opet, tamo, negde i ovde.

Najtužnija mi je bila smrt Marlona Branda. Ćutimo. Zagledala sam se u tu rečenicu svaki put kad je Sergej ispisa. Ne dišem. Gledam. Ćutim.

Sličnosti između Njujorka - Nueva York (isto ga i ja u šali nazivam, kao i Sergej u jednom delu) i srpske prestonice zanimljivo je objasnio. Premda, mene ne plaše njegove hladne zime i studeni vetar. Radujem im se. Samo neka šiba. U decembarsko rano jutro.

"Tužna kurva". Susret i pesma. Bilo je divno, a tako kratko. Nedovoljno. Otužno. I oporo. Nema se šta dodati, osim 5 dolara u džepu. Ko te je pitao za novce sinko?

Putuj igumane, samo putuj. Vratićeš se. Ako imaš kome.

I dok je Laušev Padre, idiote! ležao u dnu okvira u kome je crno-bela fotografija Njujorka s pogledom na Chrysler building u bliskoj daljini, posmatrajući odozdo predstavu mojih snova, bordo slončić sa košarkaškom loptom "u rukama", smešio se uvis podignute surle. Da ne zaboravim Isusa, na krstu raspetog, anđelima i drugim svetima podržan, sa desne strane rama. Prekrivajući tek neznatno, ivicu belog okvira. Čuvaj mi ga bože, čuvaj mi Njujork od svih zala. Od pošasti svetskih, od bola u ljudima. Od zveri i dušmana. Čuvaj mi ga, dok ne dođem. Da ga nežno zagrlim. Da se od sreće rasplačem. Kao što sad, od tuge neke, suze se nakupljaju i magle mi vid. Ipak, staju, neće na svetlo dana. Pišem. Dišem za njih. Za suze Isusove, za osmeh budućih naraštaja. I molim se - da manje boli, a više da VOLI, ovaj narod belosvetski.

- Nežna je, pusti je - prenu me Žarkov glas, dok komentariše Sergejeve opaske na moj račun.

- Šta, mala bi film da snima? Ma daaj, juče si se ispilela. Ne ide to tako - odsečno uzviknu Sergej.

- Otkud ti znaš kako ide i kojim redom? - bubnu Lauš krotko.

- Znam, jakako, bio u tom filmu davno.Teško je, to je sve što imam za kasti.- nastavlja On.

Smem li da se ubacim na tren?

- NE. Ćuti tu i slušaj. Zapisuj! - opet će Sergej.

- Daj bre čoveče, ubićeš je pre no što moj roman iz celofana izvadi.- šeretski će Lauš na to.

- E, Ž. mojne mi te tvoje gospodske fazone.

Lauš gleda. Ne zbori.

Ćutimo. Sergej i ja. Duga pauza, gusta.

Ćutimo. Gledamo se. Ne priznajemo na glas, da oboje smo "u krivu". Što mislimo da nećemo roditelji biti, jednog dana. Možda me je ta spoznaja, u završnim stihovima "U osvit III Svetskog rata"* najviše porazila (*pesma kojom Sergej završava Stovarište).

Ništa više nije važno. Nema smisla. Bez biti majka, bez biti otac. Ništa - veliko kao nebo, duboko kao okean. Atlantik. Ćutimo, hvatamo se za ruke.

Izmirite se - navija Lauš u sebi.

Ne znam tačno šta ti to znači dragi Lauše, no poslušaću te, bez pogovora. Glava koja zna se ne dovodi u pitanje.

Držimo se za ruke Sergej i ja, dugo, lako i čvrtso istovremeno. Boli me taj stisak, a nekako i miluje, iznutra.

- Ja znam da ti možeš - al ne znam, mogu li ja? - kroz suze kažem. Gušim se, magli mi pogled.

Sergej pognu glavu. Ćuti. Plakao bi, a ne može. Suza se vraća unutra.

- Mogu. Možemo! I ni reč više. - viknem.

Ćutimo. Svo troje. Gledamo se. Tužni smo.

U strahu da ne prekine se ova nit što nas spaja, i dalje smo nemi pred osećajem čistim. Nagoveštaj da li je, pitam se. Nagoveštaj sreće to li je? Kriknem. Ne mislim. Slušam. I čujem:

- Ne bojte se, deco draga. Sve što treba to će doći, sve što neće to će proći.

Radujte se. Veselite. Zaplačite. Nastavite. Dalje, sami.

Kako? Ne čujem te oče više.

- Tako draga, što ti čuješ samo kada i što hoćeš, poznata ti je ova rečenica?

Da, poznata i netačna. To jest, tačna delimično. Da bih majku čula, mora pričati smisleno. Ne gluposti, ne otrove ispaljivati ko da sutra ne postoji.

Ne treba mi lažna nada, a još manje nepravična osuda.

Od koga, zašto? Šta je cilj neverovanja, osujećivanja želje?

- Da te prene. Osvesti. Da možeš. Ako hoćeš.

Znači test, iskušenje?

- Tako je. Koliko je snažna tvoja želja da te jedna rečenica, od najdraže ti mati, može odvratiti?

Koliko je vera tvoja moćna, kao tata tvoj, glava, da te osnaži da istraješ?

Kakav je duh koji te pohodi i kroz tebe diše? Nije li to duh sveti?

Nije li duša tvoja u ropcu samtrnome moje ime prizivala? Da je spase, da joj oprosti, da je umiri. Nije li?

Ćutimo. Svo troje, sada već zagrljeni. Gledamo u zemlju.

Nadamo se. U osvit novog dana, da ćemo odigrati tu predstavu, za buduće naraštaje.

Da im poručimo:

Ljubav je sve, a sve si ti!

Vera je spas, a otrov je led. Hladna duša.

Budite, istrajte, svetima se poklonite, ocu nebeskom zasluge vratite. Bez milosti njegove, ne bi ni vas bilo.

Čujte i počujte - ovo nije samo igra, ovo je i spoj. Kao roj pčela što brižljivo prikuplja nektar, tako i vi, marljivo negujte talente svoje, darove božije. Sabirajte, delite, uvećajte, pa onda smanjite.

Vera je spas, a duh sveti dašak nade. Sreće, poleta.

Pažljivo slušaj reči oca svog: "iver ne pada daleko od klade".

Seti se u tuđini majke svoje bolne - ona ti je bila putokaz i vid.

Human limits, God releases. No human - no limits.

U zdravlje, i u film!