Ispraćaj u let

Poslednjom te suzom

milujem polako, kvaseći ti obraz.

Drhtiš ti i strepiš.

Kraj li je već? Pitaš.

O, da. Brži no što misliš.

Kraći neg' početak.

Smeh se jasno ori, negde u daljini

kroz eho nam stiže.

Najavljuje tugu.

Prenuh se odjednom, bežeći ko neman

u zaklon svoj pusti.

Suza suzu juri, već me peče čelo.

Od dodira toplog, od nevere deo.

Kud krenusmo skupa,

zašto nas bog kazni?

Da u tihoj nadi, savijem ti krila,

obeshrabrim svoja da polete s tobom.

Ne beše ni krika, ni zova daljine.

Samo radost šumi kroz vetrova poj,

ili je to misli mog voljenog roj?

Što zna duša ova, nevažna i sama.

Sklupčala se negde u dnu šadrvana.

Ne plače, nit' moli, samo tužno ćuti.

Nemoj ići nigde, uzlet biće brži.

Gde je voda hladna, kamen topli budi.

Osetićeš uzdah slučajnoga starca,

koraka laganog.

Šapnuće ti - snevaj! Duboko i milo.

Suncu ništa draže

nije nikad bilo.

I kad nebo siđe u blizine ravne,

ti se tad odvaži, leti u visine.