Igra mira

I nekad, kad ne znaš odakle da počneš - kreneš da pišeš. Misli izgleda prve razbijaju blokade, a reči brišu granice. Postojećeg i poznatog. Neprekidno se vraćajući izvoru, misli traže način da izraze potrebu. Da istraže dublje šta se krije u toj potrebi. Da odagnaju strah i dotaknu odgovor.

A muzika u pozadini dođe kao spas. Sudbonosno prevodi nemir u mir. Trenutni. Koliko li će potrajati to stanje umirenog duha? Nadahnuća? Dokle god svira, ne bojiš se straha. Ne intrigira te više šta je bilo, niti šta dolazi. Pretvaraš se u "večno" bivanje u ovom trenu. Krojiš novu kapu sudbine, prekrajaš kako ti godi. Neometano.

Svet mogućeg je tu. I pokreće se nešto čemu još ne znaš ime, ni značenje. Bitno je da postoji.

Potreba da stvaraš. Šta god to bilo. I reč je stvar - kad se zapiše. Kao i muzika - nota je oživljava.

Nije li čudesna ta igra ideja koje kreću niotkuda? A imaju izvor. Uvek prisutan. U tvom osećaju, prevedenom u reč. U pisanu "nit" utkanu u novi tekst, ili pesmu...

Nije li lepo budan sanjati? Taj san materijalizovati? Odmah. Nečujno i smelo. Ozbiljno, a veselo.

Sam, u svojoj tišini, jasno osećati dolazak nove rečenice. Željne da ispiše još koji red.

Da mu novo značenje.

Budnost je tlo, pogodno za novo seme.

Šta ćeš zasaditi? Ljubav? Novac? Sreću?

Čime si prvo privučen?

- Ljubav - reče Srce.

- Ne - hitro negira Um. - Sreća je ta kojoj težiš. Samo budi smeo da je pustiš da te osvoji. Ona je kao ljubav, osvaja sporo, a drži te dugo. Što je više odbijaš, jače te privlači. Bespotrebno se opireš.

- Ako je več sreća kao ljubav, kako kažeš, zašto si rekao ne?

- Da bih te izazvao i video šta ti leži na srcu - krotko odgovori Um.

- Sreća - izusti Srce, smešeći se.

I spojiše se ljubav i sreća u jedno. Nenadano, iz čista mira.