Kad kreneš nizbrdo

U tihoj usamljenosti što se lagano spušta iskrsnu pitanje: kuda sad?

Niti bih da ispravljam niti da se vraćam. A opet, vuče me neka misao. Da se osvrnem, preispitam zašto sam ovde. A na to zašto nema odgovora.

Kuda sad? Uporno je pitanje pravca. Nikuda.

Zašto nikuda? Zastrušujuće zvuči ta reč. Iako oslobađa.

Nemam kud jer ne želim. Nije me briga šta je bilo ni šta će biti.

Samo svet da se stvori. Svet kao društvo? Il nova zemlja. drugi život?

Ne znam šta je. Znam da je On - Svet. Novi, svetli, neznani. Koji iznenađuje. Ništa ne pita i ne traži. Svet koji dopušta. Dopušta biti. To što jesi. Kakvo god da je To.

Svet je odsustvo misli ili nemisao. Čistina.

Nema ispravke. Nema kajanja. Ni tugovanja.

Samo budeš tu. Prisutan. Bez misli.

Postojanje.Obično i mirno. Zadovoljno što samo postoji.

Nema se šta dodati tami. A ni oduzeti.

Samo pustiš. I ćutiš. Ne misliš. Otpatiš. I ostaneš. Tu. Gde jesi.