Kad ponestane inspiracije...

Ništa nestalo nije. Samo se pritajilo. Čeka. Sprema novu istinu.

- Polako - šapuće mi. Dolazim u prvi čas.

Misao traži drugu. Nastavlja da plovi nepoznatim. Put se ukazuje. Ne vodi ka čarobnoj kući niti otkriva rajski vrt. Šuma je zgusnula drveće i šiblje, ostavljajući tek uzak prolaz između.

- Da li je iko prolazio ovuda? - pitam se.

- Nije. Niti je hteo, niti video.

- Kuda sam ja pošla? I čiji mi to glas ovako sigurno odgovara?

- Glas šumskog boga. - odgovori u trenu.

- Boga? Šumskog? - začuđeno ću na to.

- Da, boga. Jer ti njega zapravo tražiš. Znaš li ko je tvoj bog?

- Heh, ne. Znam samo da je muškog roda.

- Zašto baš muškog?

- Verovanje. Vaspitanje. Religija. Isus je naš-moj bog. Pa eto zato muškog.

Nastavljaju misli da pletu mrežu. Imaju i ona svoja ograničenja. Prekide. Ne možeš sve čuti. Ne može odjednom sve. A zašto ne? Nije li sve potpuno baš onda kad je SVE - ne polovično, nedorečeno, polu-srećno?

Ili sve ili ništa. Uvek bilo. Za mene.

Idem dalje. Dok SVE ne bude razotkriveno. Dok to SVE ne osetim da je tu. Da traje. Da postoji van vremena. Sveprisutno pitanje daje odgovor: Zašto uopšte tražiš dalje, kad sve već imaš?

Ne, nemam. Sve je moj ideal. Sačinjen od malih, užitaka i radosti. Tuge i samoće. Priča i ljudi.

Da, uvek ste tu, ali mi ne trebate svi. Biram pažjivo. Slušam šta duša saopštava. Ona je u miru i zna da sam i ja, sa njom uvek mirna. Šta se desi kad je ne čujem?

Žamor i buka. Napetost. I muka.

Biram tebe koji razumeš, da me čuješ. Da svaku reč shvatiš kakva jeste. Da ne veruješ oku, već uhu.

Slušaj pažljivo, jer njena poruka je jasna. Ona te voli. Njen mir krije ljubav za tebe. Dobrotu za druge. Podršku za sebe.

Samo kreni i idi. Ne osvrći se i ne vraćaj. Put je tvoj onoliko koliko ti hodiš njime. I na kraju srešćeš opet, sebe. Samo u drugom obliku. Biće to SVE. Odmah i odjednom.