Mirno. Nastavi

Nekada davno, živela je - starica u duši, devojka u pojavi. Suzama je razlivala boje noći, suncem dane utopljavala. Bežala je, vešto čuvajući svoj mir od radoznalih pogleda. Urlici zveri nisu je plašili, vetar joj je saveznik bio. U oluji i buri, carovala je tiho. Nenametljiva i sigurna, koračala je dobra vila. Danju se na mah u vešticu maskirala, da oseti pakost ljudsku. Kratkog je to daha bilo. Vila je uvek hitrije delala. Nečujno, lagano, preuzimala je carstvo nazad. Suncu i nebu se zavetovala da dobru služi i radost širi. Nije htela da gospodari, zapoveda, sudi, niti vraća.

Toplim pogledom je lečila, ćutanjem isceljivala, dodirom rane i tegobe otklanjala.

Osećala je tugu ljudsku i jad. Suze je guše na samu pomisao bede koja vlada, oduzimajući dostojanstvo.

- Daj, nemojte ludi biti, sa izvora kvarnog vodu piti.

Gde vam je nebo? Odakle žuborom potok vas zove?

Zašto se klanjate nemirnome toku tame, ogrnutim zlatnim sjajem?

Oči gde su vam, uši čujete li?

Nema nade na lažnome tronu. Kraljevstvo je plavetnilo suza, ozareno osmehom sunčevim.

Pokloni se! Biljci tananoj, brezi što miluje ti kosu. Nije li lepota sva u dahu svile, smaragdne stabljike, listova nežnih? Gle, još je i zašuštala i dodirom ti zapevala:

- Volim te ko nebo što zemlju ljubi.

Čuvam te u odsjaju tmine goropadne.

Pratim te ko luna u vedroj noći.

Sanjaj! Živi san!

Vrednost je u rukama tvojim. Krepost je u srcu čistome.

Zasluge su božanske milosti.

Čekaj! Ne.

Nastavi. Mirno. Slepo prateći zov divljine. Oslušni. To šapuće znani glas iz davnina - uz tebe sam, u tebi sam. U svakom uzdahu, u svakom koraku. U mirisu poljskog cveća i plavetnilu nepreglednih visina. U daljinama čiji se samo obrisi naziru. Tu sam, u tebi sam. Držim te, čvrsto!

Mirno. Nastavi.

Dalje... i dalje... Više... i najviše.