Ostavljam te

Ostavljam te.

Uzdah je tvoj lažan,

Osmeh se kvaran plaši,

Suzi se ne da da krene.

Ostavljam te.

Surov je život u laži.

I važno se ponos smeje

Dok govoriš glasno,

Ti drhtiš.

Ostavljam te.

Nisi ti vredan moje boli,

snage što lavinom snežnom

zasipa trulež,

svaki trag i jecaj

briše.

Ostavljam te.

Planina je ova silna

Što ječi duboko u dolini tame.

Steže se i grči,

Guta svaku nadu

Da opstati može kraj.

Kraj, što se oteže,

Pluta u nepoznatom.

Beži od ponora,

Vrha se plaši.

Tužna je sudbina tvoja

Što od sebe same strepi.

Sreći se opire,

Krije se,

Nestaje…

U oblaku dima,

Strast je usahnula.

Na visini diva

Ti biber si postao.

Majušan i nem

U goropadnosti svojoj.

Odlazi.

Nestani.

Opor je vazduh od uzdaha tvog.

Ostavljam te.

Ne žalim te.

Ponos je ovaj snažni

Što nežnu ljubav brani,

Čekao nemili ishod

I zaustavio bujicu tajni.

Odlazi.

Nestani.

Nespokoj se budi

Kad sebe ne ceniš

od boga strahuješ.

Jer loše činiš

I time se dičiš.

Odlazi.

Ja ću ostati.

Srećna bez tvoje tame.

Senku sklonićeš

S kamena hrabrog

Što mraka se zasiti.

I zasjaće visoko, a blisko

Zvezda sjajna,

da osmehom me toplim ugreje.

Raduj se!

Sijaj!

Oči sklopi.

Vetrovim dahom

Mirom se napoj.

Oslušni, to šum ti na uvo šapće,

Istinu pravu, svevišnju i znanu:

Mirisom lipovog cveta nošena

Ti si u duši davno isprošena

Za ljubav iskrenu i trajnu

Što u oko te plavetno gleda

U kome mesec se dalek ogleda.

I gleda,

uzdah se ote,

I postade večno deo lepote.