Samoljublje

Mane. Okrutne su i sabotirajuće. Tek kada smo ih svesni i uhvatimo se u koštac sa njima - tek tada nastupa igra bez granica. Tada se otvara prostor za progres. U suprotnom, ostajemo samozadovoljni vrlinama - što urođenim, što razvijenim kroz iskustvo padova.

Ko vam je uzor?

Krenuću od jednog, među prva tri na mojoj "listi uzora" Gary Veynerchuk. Reč je o serijskom preduzetniku iz SAD, predsedniku VaynerX kompanije za komunikacije, koja objedinjuje brojne biznise, od tehnoloških kompanija do digitalne agencije fokusirane na društvene medije VaynerMedia, koja servisira Fortune 500 klijente. I to naravno nije sve što radi, investirao je u globalne kompanije Twitter, Snapchat, Facebook i moćna je javna ličnost koja svojim radom i javnim nastupima utiče na ogroman broj ljudi. Neću reći da je u pitanju influencer - jer on je više od toga.

Gary je uzor. Primer kako i zašto se radi nešto. U bilo kojoj sferi.

S kojim razlogom se našao u mojoj priči? Ko god je pratio njegove govore, emisije, videa - mogao je da primeti njegov specifičan način izražavanja. Sirov i iskren. Često koristi psovke, pa je jedna od njih postala zaštitni znak (čak i prikriveno sa biiip zvukom u videu, kada spomene čuveno "Fuck").

Od Fuck do ljubaznosti

Nakon godine od gledanja tog "serijala nastupa" desio se suptilan zaokret, iako je Gary i dalje onaj stari Gary. Počeo je da priča više o ljubaznosti i srodnim vrlinama. "Kindness" i "kind" su postale hajlajti njegovih poruka krajem 2019. kada sam ih sve češće primećivala. Bilo ih je i pre u drugim oblicima, al je dominirao onaj "F" momenat.

Zapravo, kako god da kaže, on pogađa poentu. Ne podilazi nikome. Ne haje za tuđe mišljenje.

Ali prihvata fidbek, bitno mu je da daje ono što koristi i treba ljudima koji ga prate. I kroz sve se provlači vrednost i njegova dobrota, u samoj suštini. Nije megaloman per se. On samo daje i uvećava vrednost. Jer kreira uvek više. Nezaustavljivo. Pomažući onima koji možda čak to i ne traže. Ali prepoznaju. Jer govor sam po sebi ne donosi puno, ako iza njega ne stoji dobro, kvalitetno delo samog čoveka. Ok, nekad je previše samo njega u videima, volela bih da čujem i njegove kolege, zaposlene - šta bi oni rekli o radu sa njim? Ipak, nekako se čini da su saglasni da ih vodi čovek sa takvom etikom građenja i osnaživanja biznisa i ljudi. Oni koji nisu usaglašeni s tim, zaisgurno ga ne prate.Ovo je samo zapažanje, napomenuću.

Vratimo se manama i samoljublju

Čemu služite? Jedino rak (bolest) ne služi nikome.

Parafraziram reči jednog izuzetnog poslovnog konsultanta i profesora Isaka Adižesa (eng. Ichak Kalderon Adizes), čiji sam semninar ispratila u Beogradu, davnih dana, i nakon toga čitala u njegovim knjigama. Ova rečenica mi se urezala duboko. Iako je njegova metodologija menadžmenta, ličnog razvoja daleko opsežnija. I izvanredna. Onoliko koliko sam stigla da pročitam do sada.

Ako se zamislimo i odgovorimo na ovo krucijalno pitanje - Čemu služimo - otkrićemo koju vrednost dajemo.

Ko smo mi - rak ili jak imunitet? Poraz ili prosperitet?

Ako sebe volimo i podržavamo - čemu to služi?

Ako smo sebi na prvom mestu i prioritete postavljamo u skladu sa tim - čemu to?

Ako se uvek iznova podižemo i nastavljamo gde smo stali ili prekinuli - čemu?

Da li samoljublje služi nečemu?

Da li se osećamo toliko samodovoljno, da na kraju ostane samo kostur od raka koji ga je izjeo?

Ili taj kostur obavijamo onim zdravim tkivom koje nas jača?

Šta ćemo uraditi sa manama koje nas na kraju unište, ako ih zanemarimo kao opomene? Hoće li vrline samim negovanjem i fokusom na njih odneti pobedu nad onim što naš karakter urušava?

Ako rak pobedi onda su i mane pobedile.

Ako rak ne izjede sve, onda je mehanizam služenja i svrhe našao odgovor.

Preuzimajući odgovornost za same sebe, ne znači samo "više se voleti". Važno je za početak i nastavak, ali tu nije kraj. Svrha nas tera da služimo. Da prosperiramo, da ukrotimo mane koje nas vuku u ambis. Stop.

"Ljubeći" sebe, služimo drugima. Imunitet je onda pobednik.

#prosperitet #mane #vrline