Teško se uklopiti. Lako se promeniti.

Ne može ruka i delo da isprati tu bujicu misli koje ispišu tekst u glavi za tili čas. Ali može odluka, u bilo kom trenu, da pošalje pravu poruku. Da sublimira sve što je mozak iskreirao, a nije spustio na zemlju. Suvišno bi, možda bilo i da je stigao sve to da uobliči. Ili mu je samo bilo preče da ispriča i oslobodi se kroz reči?

Dostojevski, Niče i Laušević.

Da, to je ta trojka.

Počinje sa škorpijom, završava s jarcem. Mars i Saturn u duelu. Između je Venera, ona preko potrebna "Libra - libertad - sloboda"!

Eh, zvuči već onako baš, moćno a teško. Zavisi od perspektive posmatranja.

Ako uđeš u manijakalnu brzinu izvršenja, rušiš sve pred sobom. Mars diriguje i tu nema nazad.

I na kraju, pobeđuješ?! Ili samo zastaneš, usporiš?

Raskoljnikov, pa Kockar.

Večito pitanje - šta mu je to trebalo: da ubije babu i da ne odoli poroku? Šta ga je to nagnalo da prati sebe?!

Teško li je bilo il lako, tek tako, biti svoj?

Jaka je povezanost ova tri moja omiljena lika.

Trojke s početka. Neću je sad opisivati.

Zaratustra je govorio. I objasnio to.

U moru protivrečnosti, lutanja i prekršaja - tražiš li sklad?

U sunčanom danu vidiš li oblak ili beskonačno plavetnilo?

Zagledaš li se u vrh il oboriš pogled ka travi?

Odoliš li želji il suzbiješ žudnju?

Ne

Prva dva slova kojom počinju sva moja DA.

Neuklopljiva. Neprolazna. Nezamenljiva.

A kada skinemo to famozno Ne - ostaje tužna istina: uklopljiva, prolazna i ZAMENLJIVA.

Hm, duboko i visoko HM!

Ne sviđa mi se ovakva interpretacija. Iako, provocira i zbog toga mi je bliska. A istinu je rekla.

Ne volim pokornost i služenje nečemu što je, samo, društveno prihvatljivo.

Da li to svemir opravdava nemir?

Ko nam to kaže da možemo bolje, da treba opuštenije,

da jesmo važni? Čiji god da je glas, zanemarljiv je.

I možda čak nebitan.

Istina je samo jedna, samo naša. Koga briga šta je ona zapravo za nas.

Nismo tu da uporno postavljamo pitanja na koja niko neće dati jednoznačan odgovor. Već da odgonetnemo sami sebe i nastavimo u svom ritmu.

U ritmu stvaranja. U ritmu svoje slobode. Naša je to muzika, i reč, i glas.

Zašto bismo je zaglušili - poslušajmo je.

Ništa nije strašno dok se ne učini.

Sve je bezvredno dok se ne uradi. Dok nečemu ne služi.

Nekad je najbolje samo ćutati. Posmatrati. Slušati.

I na kraju, otići.

Za sobom.